Dobrodošli u Babinu Gredu

O postanju Kostromanovića gradića u Slavonii

(Iz sbirke prostich narodnich pripoviedkah od Mijat Stojanovića)

 

Bila je još kud li kamo prie postanka Kostromanović grada u krasnoj posavačkoj ravnici na Viru pastirska jedna koliba. U njoj je živilo troje čeljadi velike i jedan diečaćić, naime: muž, i žena sa svojih dvoje diečice, od kojih jedno bilo je mužko, diečačić, kako već znamo, a drugo žensko diete, (kevica, kako u kruševici još i sad malu žensku diecu zvati običaju), kevica dakle, i to dievojče od neobične liepote.

Ubogi roditelji liepunke kevice bili su težaci i pastiri, otac njezin osim toga lovac i ribar, kolar, sudar i sarač, kovač i gajdaš, kako su mnogi naši ljudi, a mati prelja, tkalja i dobra kućanica. Otac i mati pojeli su dosta gorkih zalogajah i otarli si s lica dosta karvava znoja, dok su diečicu podigli na noge, sinka do konja i oružja , do pluga i kose, a kćerku do preslice i iglice.

Postane napokon sinak otcu, a kćerca staroj majki zamiena. Nu tek što je starim roditeljem malko odlanulo, umre stari dado (otac). Sad je morao sin zauzeti miesto otčevo, a liepa njegova seja morala je miesto brata tierati murvu na pašu, morala je po Viru i Savi s bratom ribe loviti, morala š njim orati, kopati, kositi i sve težačke poslove raditi.

Jednom otiera ona krave i ovce u polje na pašu. Kad se murva napasla i od žestine sunčane u hlad na plandovanje pribiegla, sedne i liepa pastirica u hlad jedne granate lipe predući meku kudielju, koju je ona sama sijala i čupala, grebenala i kvasila, sušila, tukla i tarla , tepala i češljala; i da se sama razgovori i zabavi , lati tiho pievati jednu pastirskih liepih piesmicah. Slavulji iz bližnje dubrave činilo se, da joj odpievaju.
Isti onaj dan slutilo se, došo je u onaj kraj lov loviti nieki gospodićić, sin bogatog vlastelina Kostromanovića. Čije on umiljni glas pievačice i pohiti napravac onamo, odkud je glas čuo dolaziti.
Kad on tamo, opazi liepotu dievojku, ja prostoj njezinoj bieloj odieći sa viencem poljskog krasnog cvietja na glavi. Nu kad opet dieva opazi stranog gospodina skoči mahom na noge, i tek onda vidi on približavši se k njoj vitki njezin stas i krasni obraz, uzoritost pogleda i cielu njezinu liepotu. Proniće od čuda nad vidjenjem i učinilo mu se je, da gleda pred sobom vilu iz dubrave. Pozdravi dievu vlastelin ljubezao sa:
»Zdravo pastirice!«
»»Da ste zdravo gospodaru«a odgovori krotko dieva, i zapožari se, da bi joj, što se veli, upalit unijo svietju na licu, obori postidno oči predase u travu i poćme opet presti. Mladi vlastelin je sto naprama dieve i ostao zapanjen, kano da je ondi za zemlju prirasto ; sam nije znao zašto stoji, zašto šuti, zašto li dalje neide lov loviti? Sva prilika, njega je već bila očarala dieva svojom liepotom i za sebe ulovila. Njemu sad već nije bilo do lova , nego si je počeo larti glavu kako da se upozna sa liepom pastiricom. »Dievo! reče on poslie dugog mucanja, »ja sam zabludio u ovoj dubravi, umoran sam, gladan i žedan, nebi li ti hotiela pokazat mi put do kakve kolibe, gdie bi mogo odmorit se, i dobit štogod za jelo i pitje ?«
»Drage volje gospodaru!« reče dieva, »nije daleko stan mojih rodiieljah, mislim da bi i kod moje majke štogod dobiti mogli, što je Bog dao, još nijedan putnik nije odbijen sa praga naše kuće.

Sad odvede dieva vlastelina poznatom prieknm stazom doma. Za ono po sata, dok su onamo išli, propita vlastelin dievu za sve , što je rado bio znati o njoj i njezinima roditeljim, i nije mogo sarcu odolieti, dok joj nije očitovao, da se zaljubio u nju, i da, pošto bilo, on će nastojati, da ju od njezinih roditeljah sebi za ljubu izprosi, ako samo ona na to privoli. Dieva je pomislila, da to mladi gospodar govori samo iz šale i dugog časa, nije bo ona mogla dokučiti, da bi mu na parvi pogled tako jako mogla omiliti, a još manje mogla je dokučiti, da bi on, bu duć bogati vlastelin nju sirotu i ubogu prostakinju hotio uzeti za ženu, a imade doisto na izbor liepili, bogatih i gospodskih dievojakah, pak je mukom mučala.

Stara majk« liepe Savke, (tako je ime bilo dievi). Savkina majka rekoh, gostoljubivo primi mladog gospodina, i počasti ga po svojoj mogućnosti: sirom skorupom (varhnjem), putrom, mliekom i medom i iz tikve bistrom vodom. Mahom navali vlastelin na staricu, da mu obreče i obeća svoju Savku , pak da mu bude punica.
Vi starica počme se izgovarati svakojako, počme opominjati gospodina vlastelma na veliku razliku njegovog i njezinog stališa ; kaza mu, da ona svoje diete nije odhranila za gospodstvo.
Ali čim je više izgovarala se i opirala starica, tim je vlastelin više navaljivao i izkao, prosio dievojku.
Od parvog udarca neruši se hrast, na parvu rieč nepije se još ni sad buklia, tako i vlastelin nije mogo napriečac ništa opraviti, nego se tužan morao kući povratiti. Poslie niekoliko danah eto opet vlastelin kod Savkine stare majke, i opet ponovi prošenje. Opet ništa neopravi, jerbo liepa Savka nije se htiela nipošto na to skloniti, da ostavi svoju staru majku i svoj mili zavičaj.

Tko traži, naći će, tko prosi, dobiva, a tko kuca, tom se otvora, tako i vlastelin mnogom prošnjom prinudi i svoga otca dopustit mu, da u onom zabitnom predielu sagradi jednu kulu, i staricu Savkinu majku prinudi, da mu svoju jedinicu dade za viernu ljubu. Tako je mladi vlastelin po imenu Kostromanović na virskom malom poluostrovu sagradio jednu kulu, poslie malu ivardjavicu, i to ti je brajne ! Kostroman, u kom je vlastelin Kostromanović sa svojom gospojom Savkom, bivšom pastiricom živio i liep porod izrodio; dušmanom puno straha zadavao, i najposlie u svojoj starosti junački pao sa ciehm svojim porodom boreći se za svoje ognjište i za slobodu svoga naroda.

Pripovieda sviet, da je ondie silno zakopano blago. U parvašnja vriemena izkapali su doduše ljudi ondi novacah, oružja, kamenja ud. kako se pripovieda, ali sad već težko da imade štogod , šikara je preotela, niti već tko misli, da bi vriedno bilo razkapati one bedeme i nasipe. Propala je stara sila oružja, i sve, štogod podigne ubojito oružje ležat će jednoč u razvalinah. Nami ništa drugo neostaje gledajući onakve ostanke starinske, nego učiniti odluku, da ćemo umom biti ono, što su stari gvoždjem bili, da tako ostavimo potomstvu bolje, dugoviečnic, viečne spomenike u duševnoj sili i snagi, koja u prosvieti i izobraženosti sastoje se, i koja viekove viekuvah preživiti može prelazeći od otacah na unuke i unuke unukah, bez kraja i konca.